Napravila si dosta autoportreta. Kakav je to svet u kojem se pozicioniraš i kakvu to sebe težis da predstaviš?

Kroz svoje fotografije, ja živim još jedan život, intenzivniji, življi i poetičniji od ovog realnog. Kroz taj život ja gazim bosa, spavam na livadama koje su pune cveća, jedem divlje jagode i maline, zavlačim se u zečije rupe i tonem duboko, negde gde vreme i prostor ne postoje. Priroda igra ogromnu ulogu u mom radu, ona mi je najveći izvor inspiracije. Malo sam i sama sebi dosadila sa fotografijama gde trčim po livadama, ležim u šumi i slično, ali ne mogu protiv sebe. Te scene me proganjaju kao neka sećanja iz detinjstva. Do svoje 5 godine živela sam praktično u šumi, tako da sasvim je moguće da me to proganja na nekom podsvesnom nivou. Prirodom sam fascinirana pre svega zato što u meni izaziva ambivalentna osećanja: S jedne strane me ispunjava mirom i sigurnošću (posebno voda), a sa druge užasom i nekim iskonskim strahom.

Dosta pažnje posvećuješ detaljima na fotografiji. Kakvi su to detalji koje primećuješ u svom svakodnevnom životu? 

To su opet neki detalji vezani sa prirodu, način na koji svetlo ulazi u sobu, način na koji se vetar igra sa lišćem, travom, haljinom... Zatim neki detalji koje primećujem na ljudima, pramen kose na licu, pegice od sunca, način na koji gestikuliraju, šta rade sa rukama... Mnogo pažnje obraćam na ruke, ljudske ruke su mi čista poezija i dosta govore o ličnosti.


Kako pristupaš saradnji sa devojkama koje ti se jave za fotkanje? Koliko se prilagođavaš njihovim željama, a koliko teraš svoju priču?

Uglavnom se ja javljam devojkama čiji izgled i estetika odgovaraju mom senzibilitetu i estetici. Biram devojke nekomercijalne lepote, nežnih crta lica, duge kose i prirodnog izgleda. Javim im se sa ponudom za saradnju, napišem im neke ideje koje imam u tom momentu i onda smišljam koncept. Ja sam mišljenja da model ne treba da se meša u zamisao fotografa, sem naravno ako se on javio fotografu i želi nešto određeno ali autorski rad je autorski rad i tu može da postoji samo određeni kompromis u smislu da model prosto ne želi nešto i ja mu se onda prilagodim. Naravno, svako fotografisanje je kreativan proces, ja volim da uradim što više fotki, volim i da se modeli uključe sa svojim sugestijama i idejama, ali to uvek nakon što završim moju prvobitnu zamisao.

Najčešće sanjam potpune ludosti, nepovezane stvari bez ikakvog smisla, ali u svim tim snovima se provlači scena u kojoj ja vidim neki predivan prizor - livadu punu cveća, stari zamak u magli i slično, ali baš u tom momentu nisam ponela fotoaparat ili mi je prazna baterija. Horor!

Da li misliš da ćeš nekada fotkati i muškarce? 

Postoje dva razloga zašto ne slikam muškarce. Mnogo me više inspirišu žene, ženska energija i žensko telo. Jako mi je teško naći muškog modela čiji izgled se potpuno uklapa u moju estetiku. Ali kada bih pronašla takvog muškarca, to bi bilo fotografisanje u nekoj komunističkoj hotelskoj sobi, muškarac bi izgledao kao Raskoljnikov (samo što vi ne znate kako ja zamišljam Raskoljnikova). Nosio bi stari crni kaput, sedeo na nameštenom krevetu sa jednim koferom pored nogu razmišljajući kuda sad i kuda posle? Tom fotografijom bih želela da prikažem nesigurnost i izgubljenost današnjeg mladog čoveka. Nismo li se svi u nekom periodu života osećali tako? Većinu ljudi ta emocija prati kroz ceo život.

Kako vidis da se tvoj stil i rad razvijaju u narednih par godina?

U budućnosti planiram malo da se posvetim videu, a što se fotografije tiče volela bih da ide ka minimalizmu i simbolizmu. Kako otkrivam sebe, tako se i moje fotografije menjaju pa ne mogu tačno odrediti smer u kom ću ići. Međutim, prilično sam sigurna da nastavljam ići ka tome da ostvarim poetiku kojoj sad samo težim, a da će fotografije nastaviti da budu lične i intimne.

D+

Valentina Rosić

Valentina Rosić

DACIDA Diary