Muzikom počinjem da se bavim od pete godine. Tad kreću časovi klavira kod kuće i od to malo tonova koje znam da odsviram, pravim svoje prve kompozicije i sviram babi i ukućanima. Već od sledeće godine sam u muzičkoj školi dva puta nedeljno... Ako razmišljam o nekim zvučnim “zanimljivostima” iz tog vremena koje su mi privukle pažnju, prisećam se nečeg interesantnog. Moja starija sestra je već išla u muzičku školu, pa smo imali veliki koncertni klavir u stanu, ali i gramofon, slušalice, otac je kupovao ploče. I bila je tu ploča Vuk i sedam kozlića. Ta pomalo surova bajka imala je osim pisane i ovu svoju zvučnu interpretaciju u vidu veoma složene radio-drame sa čitavim ansamblom izvođača od strašnog glasa vuka do hora malih jarića... Znala sam napamet svaki segment ove priče, svaki zvučni efekat, svaki glas sa te ploče, slušala sam je u nedogled. Prošlo je od tad puno vremena do trenutka kad sam sama krenula da se bavim radiofonijom, prošla sam kroz razne faze učenja, istraživanja, bavljenja muzikom. Ali i danas mogu da se setim (jako živo) utiska koji sam imala slušajući tu ploču. Negde je to sigurno ostavilo trag.

I bila je tu ploča Vuk i sedam kozlića. Ta pomalo surova bajka imala je osim pisane i ovu svoju zvučnu interpretaciju u vidu veoma složene radio - drame sa čitavim ansamblom izvođača od strašnog glasa vuka do hora malih jarića... Znala sam napamet svaki segment ove priče, svaki zvučni efekat, svaki glas sa te ploče, slušala sam je u nedogled.

Imala sam klasično muzičko obrazovanje. Sa Vukovom diplomom koju sam imala u osnovnoj, mogla sam da se upišem u gimnaziju bez prijemnog, jer je to bilo 1999. i kao i ove 2020, škola se završila za nas u martu, prijemni ispiti su bili nešto improvizovani... Nisam imala nikakvo interesovanje da školovanje nastavim u tom smeru i uprkos željama šire i uže familije, upisala sam se “samo” u srednju muzičku školu. Tad sam već naučila neke fenomenalne stvari koje su me dovele do boljeg, supstancijalnijeg razumevanja muzike i muzičke forme kroz predmete poput harmonije, kontrapunkta, muzičkih oblika. Istovremeno krećem da koristim kompjuter u komponovanju koristeći MIDI tehnologiju, efekt procesore i tome slično. Preko soul seek-a otkrivam eksperimentalnu elektronsku muziku i skidam teorijske tekstove, muziku, note, pravim jednu koliko-toliko sistematičnu kolekciju tih stvari kojima se sama obrazujem u toj oblasti.

Od 2002. godine studiram kompoziciju na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu. U periodu tih studija interesovanja za muziku me vuku sve dalje od toga što formalno obrazovanje pruža, i kroz interakciju sa brojnim akterima scene slobodne improvizacije, uranjam sve dublje u eksperimentisanje sa zvukom koristeći proširene tehnike sviranja na klaviru, no-input miksetu i slične stvari. Važan trenutak iz tog doba za mene je serija događaja pod nazivom Šalter ili Interaktivni šalter koji organizujem sa svojim prijateljima i kolegama i kao neki vrhunac toga vidim izvođenje dela Pendulum music Steve Reich-a u (tadašnjoj) maloj sali SKC-a. Do nedavno je fotografija sa tog događaja prekrivala čitav zid ulaznog hodnika u SKC, možda je još uvek tamo... Mislim da smo prvi izveli taj rad kod nas i izveli smo ga veoma uspešno!!! Kad je krenuo da pišti feedback od ta tri mikrofona koji vise sa plafona iznad zvučnika ulazeći i izlazeći iz faze, u polu-praznoj sali SKC-a, bilo mi je puno srce. Bilo je baš neko veliko uzbuđenje, kao da se nešto jako bitno dešava.

Kad je krenuo da pišti feedback od ta tri mikrofona koji vise sa plafona iznad zvučnika ulazeći i izlazeći iz faze, u polu-praznoj sali SKC-a, bilo mi je puno srce. Bilo je baš neko veliko uzbuđenje, kao da se nešto jako bitno dešava.

Školovanje u Beogradu prestalo je da ima bilo kakav značaj u mom bavljenju muzikom u jednom trenutku i produžila sam u Finsku na studije kad sam upisala petu i poslednju godinu na FMU. Nikad nisam dala završni, diplomski ispit iako mi je samo on ostao.

Nakon studija u Srbiji, odlaziš u Finsku na dalje usavršavanje. Koje razlike si primetila studirajući na ova dva fakulteta?

Studije u Finskoj bile su prava odskočna daska za mene. U to vreme nije bilo puno fakulteta u Evropi koji su spajali ono što se danas zove art & science, a tada je bilo popularnije pod nazivom media art. Helsinki Media Lab je išao i korak dalje pa je imao program New Media i još dalje pa su baš te godine kad sam ja otišla otvorili smer Sound in New Media. To je bilo to! Dok sam živela u Beogradu, pre toga, dosta sam čitala i pratila preko interneta o razvoju tehnologije u muzici i njenoj umetničkoj primeni. Imala sam poskidane pdf-ove silnih doktorata na tu temu, sve moguće članke sa NIME konferencije i shvatila sam da ako hoću da izučavam tu oblast moraću da odem u inostranstvo da studiram. Našla sam školu u Finskoj preko interneta, spremila papire i skoro preko noći, našla sam se u snegu do kolena i u najboljoj mogućoj školi na svetu! 2008. je godina i ja ulazim učionicu koja ima platno za projekciju umesto table, whiteboard pored, nema klupa naravno nego svi sede raštrkano sa šoljom kafe ili čaja pored i imaju laptop umesto sveske i olovke. Bila sam šokirana i više nego srećna.

Našla sam školu u Finskoj preko interneta, spremila papire i skoro preko noći, našla sam se u snegu do kolena i u najboljoj mogućoj školi na svetu! 2008. je godina i ja ulazim učionicu koja ima platno za projekciju umesto table, whiteboard pored, nema klupa naravno nego svi sede raštrkano sa šoljom kafe ili čaja pored i imaju laptop umesto sveske i olovke.

Obrazovanje na sadašnjem Aalto univerzitetu (tada se zvao TAIK) bilo je onakvo kakvo moje obrazovanje do tad nije bilo, a bilo mi je preko potrebno - koncizno, direktno, praktično, raznovrsno, inspirativno, podsticajno. Osim programa Medijske laboratorije gde sam studirala, imala sam mogućnost da pohađam sve one kurseve koje sam smatrala da doprinose mom znanju i veštinama u oblasti kojom želim da se bavim, a koji su bili u drugim školama sa kojima je moj fakultet imao sporazum o saradnji. I tako sam od kurseva filmske muzike i sound art-a na Sibelijus akademiji, do muzičke semiotike na Institutu za teoriju umetnosti, pohađala svašta što sam mislila da mi je važno. To su najbolje dve godine mog celokupnog obrazovanja. Treće godine sam bila zaposlena na istom tom fakultetu kao naučna saradnica na zanimljivom projektu interaktivne VR instalacije koja je uključivala 5+1 interaktivni zvuk. Napravili smo instalaciju za jedan muzej, napisali nekoliko naučnih radova i kad je projekat bio završen odlučila sam da se odselim iz Finske.

Tokom tih studija, podsticali su nas sa svih strana i podržavali u tome čime smo hteli da se bavimo, pa sam ja prve pozive da prikažem svoje radove na izložbama i festivalima, dobila već tada.

Tokom tih studija, podsticali su nas sa svih strana i podržavali u tome čime smo hteli da se bavimo, pa sam ja prve pozive da prikažem svoje radove na izložbama i festivalima, dobila već tada. Imala sam i jedno značajno radijsko gostovanje gde sam predstavila to što sam radila i izvela uživo neku zvučnu improvizaciju. Tokom školovanja u Finskoj, princip je bio da se kroz svaki kurs koji smo imali, povežemo sa realnim svetom na neki način. Pa smo tokom časova filmske muzike npr. posećivali studio u kom se radila muzika za Kaurismakijev film, radionice muzičkog programiranja su nam držali kreatori tada najaktuelnijih muzičkih softvera i skoro svaki rad koji smo pravili trebalo je izvesti tako (dobro) da može da se prikaže javno. Tome je služila studentska izložba koja se dešavala dva puta godišnje, koja se zvala 

. Sama izložba imala je ozbiljnu produkciju i posećenost i to je bila odlična vežba za nas kako da uobličimo svoj rad, a da on ima tehnički i umetnički kvalitet dovoljno dobar da se priikaže u javnosti.

Tokom školovanja u Finskoj, princip je bio da se kroz svaki kurs koji smo imali, povežemo sa realnim svetom na neki način.

Autorka si mnogih kompozicija i zvučnih instalacija. Kako izgleda i koliko se razlikuje kreativni proces u oba slučaja?

Proces komponovanja muzike i stvaranja instalacija je potpuno različit. I to je ono što obožavam. Kad je komponovanje u pitanju, u najprostijem smislu proces je - sednem za komp, ispred zvučnika i radim. I onda čujem svoj rad premijerno ili ga sama izvedem. Ukoliko ga sama izvodim, proces je nešto drugačiji jer uključuje pripremu za nastup uživo što uključuje puno rada na tehničkom delu izvođenja. To podrazumeva programiranje, organizovanje materijala za živu manipulaciju, programiranje interakcije između uređaja koje koristim i na kraju kao i kad svirate bilo koji instrument - vežbanje. Najmanje nedelju dana pred nastup moram da imam sve spremno i onda ostaje samo “sviranje”. Tad treniram tu versatilnost u baratnju sa materijalom koju ja jako volim, mogućnost da brzo izvedem neke promene, da moj instrument sa kojim nastupam bude jako fleksibilan u svojoj raznolikosti.

vimeo

U izradi instalacija uvek sarađujem sa raznim ljudima. Idem po različitim radionicima, prodavnicama građevinskog materijala, elektronskih komponenti... I to je ono što najviše volim. Kompozitorski rad je užasno usamljenički posao. Kod instalacija nije tako u mom slučaju.

Kad su instalacije u pitanju, mnogo manje sedim (hahahhaha). Pravim skice, planove, sakupljam neke delove materijala i pravim prototip. Onda razmišljam kako to da proizvedem. Sa svakom novom instalacijom, stojim pred (skoro) potpunom nepoznanicom. Imam zadat budžet za produkciju i onda kalkulišem kako da formu svoje ideje prilagodim realnim mogućnostima tako da ne pravim kompromis sa idejom. U izradi instalacija uvek sarađujem sa raznim ljudima. Idem po radionicima, prodavnicama građevinskog materijala, elektronskih komponenti... I to je ono što najviše volim. Kompozitorski rad je užasno usamljenički posao. Kod instalacija nije tako u mom slučaju. Ono što tu volim je što dosta ljudi ostavi pečat u tim mojim radovima. I svi smo podjednako bitni. 

soundcloud

Kroz instalacije puno, puno učim od drugih o stvarima o kojima ništa ne znam i istovremeno se učim načinu razmišljanja. Na primer ako sarađujem sa stolarom, otkrijem neku pojedinost njegovog zanata koja mi ne bi inače pala na pamet, a koja je od krucijalnog značaja za stvar koju radimo, ili ako sarađujem sa robotičarima i elektrotehničarima, naučim da precizno objašnjavam svoje ideje koliko god je to moguće, koristeći rečnik koji posedujem u kome nema previše tehničkih termina. Na samom kraju, moram isto tako detaljno da iskomuniciram pojedine aspekte rada sa producentima izložbe, naročito ako se rad realizuje u inostranstvu. Ako mi je potrebna lemilica na licu mesta ili produžni kabl kad sam u Berlinu, ne bi trebalo da preskočim takav detalj u tehničkoj listi koju šaljem pre odlaska. Dakle, kod instalacije mi je najbitnije da osmislim celu stvar do najsitnijih detalja, da predvidim sve što mogu pre nego što krene izrada. Zatim da je proizvedem najbolje što mogu u uslovima koje imam i predstavim tako da ona radi tokom celog trajanje izložbe (što je ponekad više od 2 meseca u kontinuitetu). I naravno, da taj rad u estetskom smislu odgovara početnoj ideji koju sam imala dok sam samo pravila skice razvijala koncept. Fascinira me uvek taj proces kojim se od ideje stiže do jednog fizičkog konstrukta u prostoru sa svim svojim pojedinostima - vizuelnim, zvučnim, tehničkim...

Dakle, kod instalacije mi je najbitnije da osmislim celu stvar do najsitnijih detalja, da predvidim sve što mogu pre nego što krene izrada.

U oba slučaja, kompozicije i pravljenja instalacija, krećem od rada sa materijalom. U toj inicijalnoj fazi definiše se šta je materijal sa kojim radim, isprobava se, odbacuje. Tu se oblikuje razumevanje “čime se ja to zapravo bavim u tom radu”. U završnoj fazi, definiše se kontekst i koncept unutar koga radim sa materijalom. A sve ovo između, je najsloženiji deo i podrazumeva zilion odluka, mnogo propitivanja, isprobavanja i puno, puno puno sati rada.

Kako se boriš sa profesionalnim očekivanjima i razočarenjima?

Borim se vrlo aktivno, živo, nekad je ta borba i nemilosrdna. Ali, to su borbe kojima sam ja izabrala da se bavim. Nekada sam imala podjednako velika očekivanja od svakog svog profesionalnog angažmana. Sada više nije tako. Ali i dalje imam podjednako velika očekivanja od svakog svog rada, što su dve različite stvari. Radu na nekom živom izvođenju mogu da se posvetim u potpunosti sa težnjom da probijem svoj maksimum i napravim nešto najbolje što mogu. Ali to ne znači da će svaki od koncerata na kojima izvodim taj rad meni biti podjednako važan. Postoje mesta, publike, događaji, koji su mi važniji od nekih drugih. Bilo bi licemerno da kažem da mi je sve podjednako važno. Međutim, nekad se taj poredak promeni neočekivano i iznenadim se - neki naizgled nevažan događaj na kome nastupam pruži mi toliko mnogo, da onda uvek iznova preispitujem da li i zašto mi je nešto bitno a nešto drugo ne.

Ovaj vid kalkulacije postao mi je bitan iz prostog razloga borbe sa tremom koja je uvek prisutna u ogromnoj meri. Nekad nepodnošljivoj. Ona utiče na moje celokupno stanje i koliko je nekad potrebna i dobra, toliko je nekad destruktivna i teško je podnosim. Zato mi je potpuno neophodno da “štelujem” svoja očekivanja prema stvarima koje su mi baš bitne i onima koje su mi malo manje bitne.

Zato mi je potpuno neophodno da “štelujem” svoja očekivanja prema stvarima koje su mi baš bitne i onima koje su mi malo manje bitne.

Premijera svakog novog dela - kompozicije na radiju podjednako kao instalacije u galeriji ili nastupa na festivalu, je veoma poseban i stresan događaj. Čitav proces rada usmeren je ka toj tački u vremenu kad rad prvi put u svojoj celovitosti “ugleda svetlost dana” u kontekstu kome je namenjen. I ja ga prvi put vidim odnosno čujem u tom kontekstu. I to je prečudno stanje svesti, i posle toga se osećam iscrpljeno, sažvakano, gotovo uvek. Čak i kad sve prođe baš dobro. I onda, tek kad prođe malo vremena i ja se prvo fizički odmorim, pa još ako odlučim da uramim poster sa tog događaja jer je dobro prošao i želim da ga se sećam, tek onda posle nekoliko dana ili nedelja, mogu da bacim pogled na taj poster na zidu i da imam osećaj sreće i zadovoljstva.

Razočarenja nastupaju najčešće onda kad procenim pogrešno. Kad želim da se nađem na mestu na kom ne pripadam. I onda to što uradim ne dobije nikakav smisao u tom kontekstu. 

Razočarenja nastupaju najčešće onda kad procenim pogrešno. Kad želim da se nađem na mestu na kom ne pripadam. I onda to što uradim ne dobije nikakav smisao u tom kontekstu. Tad najčešće nastaju razočarenja za mene. Toga srećom sa godinama ima sve manje, jer se trudim da konstantno procenjujem sebe u odnosu na svet u okviru kog se krećem i da budem svesna i jednog i drugog koliko mogu.

Poznatno je da danas mnogi umetnici ne žive samo od jednog izvora prihoda. Na koji način obezbeđuješ sopstvenu egzistenciju?

Veći deo mojih prihoda potiče od inostranih angažmana. Poznato je da Srbija ne samo da ne izdvaja novac za kulturu već umetnike i umetnice baca u dugove i sveukupno na jedan potpuno degradirajući način se odnosi prema kulturi.

U tome “kako” obezbeđujemo svoju egzistenciju, postoji više faktora koji su ključni. “Gde” obezbeđujemo sebi egzistenciju je jedan od njih. Jer nije isto da li se bavite eksperimentalnom muzikom pa živite u Švajcarskoj ili u Norveškoj ili živite u Srbiji. Festivali koji plaćaju eksperimentalne muzičare ne prave razliku u honorarima u odnosu na to odakle ste. A vama će biti potrebno mnogo više novca da pokrijete svoje troškove u nekim od ovih bogatijih zemalja nego ako živite u Beogradu što je moj slučaj. Na taj način, zbog relativno malih troškova života u poređenju sa drugim zapadno-evropskim zemljama koje najčešće isplaćuju te honorare, uspevam da se bavim isključivo svojom profesijom. Veći deo mojih prihoda potiče od inostranih angažmana. Poznato je da Srbija ne samo da ne izdvaja novac za kulturu, već umetnike i umetnice baca u dugove i sveukupno na jedan potpuno degradirajući način se odnosi prema kulturi.

U periodu pre krize izazvane korona virusom, mobilnost umetnika i umetnica stavljala nas je sve u jedan relativno ravnopravni položaj. Svi mi koji smo aktivni na sceni eksperimentalne muzike i sound art-a, crpeli smo iz istih izvora, nezavisno od toga odakle smo tj. gde živimo. Svi smo se konstantno kretali, mimoilazili i susretali (po svetu) i to je funkcionisalo. Sad kada su nam pojedine granice zatvorene kao državljanima Srbije, kad se gase festivali, organizacije, događaji, galerije, neizvesno je koji ćemo modus funkcionisanja prisvojiti i šta će se dešavati. Iako je deo aktivnosti premešten u online sferu, to je za umetnost neodrživo na duže staze.

Sarađivala si sa domaćim insitucijama kao predavač na radionicama za decu i mlade. Koliko je važna razmena znanja i koliko su deca i mladi radoznali danas?

Stvaralaštvo namenjeno deci, ali i dečije stvaralaštvo, su nepravedno potcenjeni u našem društvu. Nedavno sam sa oduševljenjem slušala jednu dečiju emisiju na Radio Beogradu, gde se puštala dečija muzika i oni najmlađi su se uključivali uživo u program i pričali o tome kako provode vreme tokom ovog, njima veoma neobičnog, raspusta. Mene je na primer veoma zanimalo šta imaju da kažu - kako se osećaju u doba ove velike krize koja nas je sve zadesila, s kim i kako se igraju, koje igre, šta im nedostaje... I takvih programa je jako malo. O televizijskom programu da ne pričam.

Kad je muzika u pitanju, veliki problem je po meni obrazovanje. Ono nije prilagođeno deci 21. veka, deci koja su odrasla koristeći digitalnu tehnologiju, slušajući muziku na jedan specifičan način uslovljen rapidnim tehnološkim razvojem

Kad je muzika u pitanju, veliki problem je po meni obrazovanje. Ono nije prilagođeno deci 21. veka, deci koja su odrasla koristeći digitalnu tehnologiju, slušajući muziku na jedan specifičan način uslovljen rapidnim tehnološkim razvojem...

Pošto često držim radionice za decu u kojima primenjujemo najsavremeniju tehnologiju u stvaranju i izvođenju muzike, sa sigurnošću mogu da kažem da deca to rade potpuno intuitivno i mnogo kreativnije nego što mi odrasli možemo i da zamislimo. Deca će danas lako isprogramirati, povezati žičice, senzore i izmisliti sopstveni instrument koji ide van koncepta dirki na klaviru odnosno temperovanog sistema. A takav pristup stvaranju muzike bitno će uticati i na muzički sadržaj. Zato im treba dati alat koji je savremen, koji njima leži, i otvoriti im puteve da se bave muzikom slobodno, da eksperimentišu i isprobavaju, da otkriju koji ih to aspekt muzike zanima. Muzičko obrazovanje je generalno jako konzervativno i slabo komunicira sa ovim vremenom. To je nešto od čega treba krenuti ako želimo da nam muzika bude više od štancovanih melodija, auto-tune-a i slušanja preko bluetooth zvučnika.

Deca će danas lako isprogramirati, povezati žičice, senzore i izmisliti sopstveni instrument koji ide van koncepta dirki na klaviru odnosno temperovanog sistema. A takav pristup stvaranju muzike bitno će uticati i na muzički sadržaj. Zato im treba dati alat koji je savremen, koji njima leži, i otvoriti im puteve da se bave muzikom slobodno, da eksperimentišu i isprobavaju, da otkriju koji ih to aspekt muzike zanima

Tvoj pogled na scenu u Srbiji danas i koje su razlike u odnosu na period kada si tek počinjala?

Scena eksperimentalne muzike kod nas, u nekom iole organizovanom vidu, ne postoji. Postoje individualni akteri i vrlo mali broj mesta (koncertnih ako može tako da se kaže), koja okupljaju te aktere. Izdavaštvo ne postoji, kritika ne postoji, jedini festival koji neguje novu muziku, drugačiju muziku već 25 godina unazad - Ring ring, jedva preživljava usled uskraćene finansijske podrške i potpunog nerazumevanja Ministarstva kulture. U političkom kontekstu u kome se sve to dešava, nekako je i logično da je sve tako kao što jeste - ubijeno u pojam i dovedeno na rub egzistencije.

Obično događaje organizujemo, sami mi, muzičari, dakle nema producenata, kustosa zatim neophodne tehničke podrške već svi rade sve. Nema stalnog prostora, nema ni budžeta. Ono malo toga što se ipak desi, počiva na čistom entuzijazmu i organizatora i učesnika.

U oblasti muzike o kojoj govorimo, kod nas ne postoji nikakva infrastruktura. Obično događaje organizujemo sami mi, muzičari, dakle nema producenata, kustosa, zatim neophodne tehničke podrške već svi rade sve. Nema stalnog prostora, nema ni budžeta. Ono malo toga što se ipak desi, počiva na čistom entuzijazmu i organizatora i učesnika. To naravno nije način na koji jedna scena, jedna oblast može ozbiljno da se razvija.

Kad sam ja počinjala da se aktivno bavim eksperimentalnom muzikom bilo je bolje u tom smislu što je Ring-Ring na kome smo odrasli, što na sceni što u publici, bio u punom sjaju. Sala Rex-a bila je puna, ljudi su visili sa plafona samo da čuju neki novi zvuk, da vide najakutelnije svetske izvođače elektronske ili free jazz muzike u tom trenutku. Između koncerata se diskutovalo, dogovarale se probe i svirke, a onda je Bojan sa stepenica pozivao da se uđe na drugi ili treći deo koncerta, dok ne pocrkamo od muzike. I to je bilo nešto što se ponavljalo iz godine u godinu, što je trajalo, gde smo učili, družili se, upoznavali, uživali. Žalosno je što ljudi koji su ove godine odlučivali o budućnosti festivala, nisu razumeli ništa od toga.

Sve pored Ring-Ring-a bile su manje inicijative, ali podjednako važne. Većina njih je imala svoj ograničen životni vek kao na primer Improve serija koncerata koju smo organizovali par godina u nizu, a neki događaji i dalje okupljaju publiku i daju prostor eksperimentu i različitosti, kao što je na primer Live soundtrack u organizaciji Kino plemena. Fali kontinuiteta, fali finansijske podrške za umetničku muziku generalno u trenutku kada je sve pogođeno krizom, umetnost u velikoj meri, teško je sa ikakvim optimizmom pričati o ovoj temi i biti konstruktivan.

D+

Svetlana Maraš

Svetlana Maraš

DACIDA Diary