Trenutno radim na dvodimenzionalnom objektu velikih dimenzija, koji se zove „Šta ona crta u svojoj svesci?“. Rad je nastao kao hvalospev dosadi i brojnim satima provedenim u škrabanju kvadrata u sveskama na kvadratiće. Slika je peti radi iz serije „Kuća sa belim krovom-apstraktni entiti nastali u izolaciji“ i bavi se distorzijom prostora moje porodične kuće koja više ne postoji u svom originalnom obliku i vremena provedenog u njoj. Takođe, s vremena na vreme, kada postoji povod za to, napravim rad za „Vizuelni dnevnik“. Poslednji takav rad je Importance of Social Life - Paradox. Kako od marta pa na dalje pričamo o socijalnoj distanci, ovim radom pokušala sam da ilustrujem broj stanara sa kojima sam zapravo razgovarala u soliteru u kome živim već godinu i po dana. Od 45 stanova u mom ulazu izbrojala sam da poznajem ljude iz samo sedam stanova.

Šta ne znamo o tebi, a trebalo bi da znamo?

Ovde nemam pojma šta da odgovorim, pošto generalno previše pričam pa mi se čini da ljudi znaju o meni i više nego što bi trebalo da znaju. Mada počinjem da mislim da je transparentnost vrlina.

Prvi rad nastaje slučajno i uglavom je ideja vezana za okolnosti u kojima se trenutno odvija moj život, ostali su ili proizvod razrade početne ideje ili kombinovanje u Adobe Illustrator-u koje me odvede u neočekivanom pravcu, a ispostavlja se prikladnim za dalju razradu serije. „Soba“ je prvi rad iz serije „Kuća sa belim krovom“ i nastao je tako što sam pravila izometrijsku skicu u Illustrator-u za kocku visine 260 cm koliko iznosi visina zidova moje sobe u porodičnoj kući. U kocku bi moglo da se uđe i njeni unutrašnji zidovi bi bili pokriveni manjim kockama u skoro pa histeričnom koloritu, dok se na središtu poda nalazi manja kocka bele boje. Na kraju sam, konstruišući digitalnu skicu, dobila dvodimenzionalni izomertijski objekat koji je kasnije izveden akrilom na sečenom medijapanu bez spoljašnje kompozicije i koji je naravno morao zbog tehničkih razloga da bude manji od početno planiranih 260 cm, ali je savršeno zadovoljavao ono što sam isprva želela da kažem na tehnički mnogo komplikovaniji način.

Na kojem zidu već duže maštaš da vidiš svoj mural?

Na vratima Predsedništva republike Srbije, poput onog koji sam pre nekoliko godina naslikala na vratima Doma omladine Pančeva.

Šta za tebe znače preciznost i geometrija?

To su za mene sredstva, jezik kojim oblikujem ono što govorim u vizuelnom mediju. Moje znanje o geometriji je vrlo površno i koristim je proizvoljno tako da je preciznost samo privid. Ona svakako postoji u digitalnom mediju i prekopotrebna mi je u skici. U izvedbi dolazi do brojnih mikropomeranja koje stvaraju privid nekakve preciznosti. Ni geometrija ni preciznost nisu same sebi cilj u mojim radovima.

Ponašanje koje pokušavaš da promeniš kod sebe?

Moram da prestanem da čitam vesti i time da prestanem da hranim svoju anksioznost ili makar da zadam sebi striktan vremenski okvir.

Najbolja stvar koju sam uradila za sebe jeste to što sam upisala Fakultet likovnih umetnosti sa 27 godina. Duboko verujem da bi moj razvojni put kao umetnika izgledao potpuno drugačije da sam to uradila ranije, takođe duboko verujem da bih sada bila upola manje srećna i upola manje čovek da sa 25 godina nisam donela odluku to da uradim. Da, i to što sam pre dve godine kupila sebi sjajan bicikl.

D+

Sanja Momčilović

Sanja Momčilović

DACIDA Diary