O kojoj temi trenutno najviše čitaš i istražuješ?

Trenutno najviše čitam literaturu iz studija pozorišta i filma. Nadoknađujem propušteno i nadgrađujem postojeće. Osim što istražujem semiologiju, naratologiju i estetiku kostima i odevanja kroz fenomene filma, pozorišta i multimedije, tragam i za time u kojim je sve oblastima života i rada kostimografiji i odevanju mesto, a usput, naravno, i koja je tačno moja pozicija, kao autorke, u trenutnim okolnostima, u svim tim svetovima. U momentima dokolice okrećem se 

Jana Fabra (Jan Fabre) i bestselerima Zejdi Smit (Zadie Smith) - prvom zbog umetničkog stvaralašta i svim procesima koji ga prate, drugom zbog uzbudljivosti i nepredvidivosti koje nosi svakodnevni život.

Na koji način kroz kostim pričaš priču, bilo u pozorišnom ili filmskom delu?

Još tokom prvih sastanaka sa članovima autorske i glumačke ekipe, i razrade scenarija, kreativni proces počinjem pitanjem: ko je lik koji nosi taj kostim i iz kog konteksta nam stiže - u kom vremenu živi, da li živi ili preživljava, s kim se druži, koju muziku sluša, koga, šta i kako voli, čita li knjige, koje i zašto, da li šeta na protestima ili misli da će kladionica da mu reši svaki životni problem, šta sve ima u svom ormanu, bez čega ne izlazi iz kuće, gde je i kako nastala odeća koju taj lik nosi, itd. Svaki kostim je priča o nekom određenom biću i njegovom kosmosu koje je u nekakvom odnosu sa drugim bićima i njihovim kosmosima u datim okolnostima. Moja dužnost je da sve to, što tačnije i preciznije, a opet, kao vizuelno jedinstvenu celinu, ispričam kroz kolorit, dezen, teksturu, pohabanost i istrošenost odeće; odabir tkanine, kroja, odevnih predmeta i modnih detalja, kao i kroz izbor načina na koji se kostim i njegovi elementi prave i /ili nabavljaju.

Koja te epoha inspiriše prilikom kreiranja kostima?

Najviše me inspiriše ono što će tek postati epoha, a to je sadašnji trenutak.

Kako vidiš budućnost kostimografije u savremenom društvu?

Kao raznoliku. Čvrsto verujem da pozorište i film neće nestati, kao ni serije, muzički spotovi, scenski događaji i javni nastupi uopšte, bili oni onlajn ili 

, ali mislim da to više nisu jedina mesta za iskazivanje kreativnosti i slanje poruke putem kostima. U poslednje vreme me dosta kopka na koji se tačno način razvija kostimografija u nekim manje opipljivim sistemima - video igrama, virtuelnoj realnosti. Čini mi se da tu postoji neki, ako ne nov, onda svakako drugačiji, prostor za kostimografsku delatnost.

Dugmad. Ili otpadnu na premijeri i otkotrljaju se u sred predstave, ili su toliko skupa da moram da se borim za njihovo posebno mesto u budžetu. Na filmu stalno prebrojavam koliko ih je na kom kostimu i u kom kadru otkopčano ili zakopčano.

Uvek protiv nepravde i manjka empatije. Protiv dosade. Last, but not the least - protiv burnout-a.

Zaključak koji si donela u poslednje vreme?

U svakoj situaciji postoji izbor i svaka odluka ima svoju cenu. Nikada nije kasno da se dozoveš pameti, šta god to tačno za tebe znači. U redu je da dozvoliš sebi da se odmoriš i naspavaš. Fino kućno vaspitanje, uprkos svemu, neće izumreti. Zauvek će najkul biti da širom raširenih ruku juriš ka novim iskustvima. Sve što radiš od kako otvoriš oči ima smisla jedino ako to radiš otvorenog uma, iskreno i pošteno, s ljubavlju, aktivno, uz konstantno ulaganje u sebe, a bez da te boli stomak. I sve to, opet, ima smisla, samo ako radiš na tome da živiš i stvaraš u sredini koja podržava, ohrabruje i podstiče na gorepomenuto sve ljude u njoj.

D+

Lara Popović

Lara Popović

DACIDA Diary